ИГЊАТИЈЕВШТАЦИ У БЕЛИЦИ,ТЕМНИЋУ И ЛЕВЧУ
Белица, Темнић и Левач су области лоциране у централној Србији, између Велике и Западне Мораве. Некада су ове области улазиле у састав Јагодинске нахије.
У области Белици, у сливу истоимене реке, леве притоке Велике Мораве, између два светска рата су забележена 4 рода која славе Игњатијевдан. У овај број не улазе породице у самој Јагодини, која није обухваћена овим истраживањима.[1]
Гајићи у беличкој Дворици славе св. Игњатија. Њих је, према подацима прикупљеним између два светска рата, било 5 домаћинстава у овом месту. Преци су им били досељени „од Бољевца” (област Црна Река) у источној Србији у првој половини 19. века. Имају породичне надимке: Мумлини, Гацулини, Крекедони и Ћоромани. У наше време ова породица броји 7 домаћинстава.[2]
Стојановићи у Дворици такође славе св. Игњатија. Њихово порекло није утврђено, као ни то, да ли су по некој линији (мушкој или женској) у сродству са Гајићима који живе у истом месту. У Дворици и Јовцу има и Стојановића са другим славама.[3]
Голубовићи у Ланишту (област Белица) имају исту крсну славу. Њих је, у делу овог насеља који се назива Горња Мала или Ново Ланиште, тридесетих година 20. века било 10 домаћинстава. Преци су им били насељени из Бошњана у Параћинском срезу, а даљом старином су били из околине Бољевца у источној Србији. Сматра се, да у Бошњанима још увек има њихових рођака по мушкој линији.[4]
Крстићи и Грујићи у беличком Горњем Рачнику славе истог свеца. Њих је тридесетих година двадесетог века било укупно 14 домова у том месту. Преци су им били досељени почетком 19. века „од сврљишко, од Копај – Кошаре”, дакле из околине Сврљига у источној Србији.[5]
Томићи у беличком месту Ловцима славе Игњатијевдан. Било их је 8 домова у том месту између два светска рата, а 1 њихово домаћинство је одатле било исељено у недалеку варошицу Багрдан. Преци су им у Ловце били досељени из лесковачке околине почетком 19. столећа.[6]
Мишићи у темнићком Селишту се рачунају као стариначки род. Они славе св. Игњатија, а на прелазу из 19. у 20. век их је било 6 домова у овом месту, тачније са леве стране Риљачке Реке.[7]
У Селишту живи још један разгранат род, који слави исту славу. Тај род се дели на Ђогатовиће, Чакарановиће и Цилиће, којих је око 1900. године било укупно 29 домаћинстава у Селишту. Домови ових породица били су тада лоцирани на левој страни Риљачке Реке. Преци ове три породице доселили су се из Топлице прво у Љубостињски Прњавор, а затим у Селиште. То су била три рођена брата. Један од њих је био сед и због тога су га прозвали Ђогат. Други је имао чакарасте очи (шарене или разроке), због чега је добио надимак Чакаран. Трећи брат се звао Милосав, а од милоште су га звали Цила. Они су били родоначелници Ђогатовића, Чакарановића и Цилића. Данас се не може поуздано рећи, да ли су они у ближем сродству са Мишићима.[8]
Сандићи у темнићком селу Гавезу такође славе Игњатијевдан. Њих су око 1900. године била 3 домаћинства у том месту. Није упамћено одакле су им се преци доселили.[9]
Инковићи у левачком месту Сибници славе св. Игњатија. Преци су им ту досељени из сјеничког краја. Изгледа да је ово била једина породица у области Левчу, која је на прелазу из 19. у 20. век славила св. Игњатија.[10]
Све, или готово све наведене породице свакако представљају огранке бројног рода Малешеваца, за који је специфична крсна слава св. Игњатије Богоносац. Матица овог старог рода је у билећком крају у источној Херцеговини, одакле су се, директно или посредно, Малешевци расељавали на различите стране.[11]
Александар Бачко,
Београд, 2008.
[1] Станоје Мијатовић, Белица, С.А.Н, Српски етнографски зборник 56, Насеља и порекло становништва 30, Београд 1948. (у даљем тексту: Мијатовић, Белица), стр. 70, 72.
[2] Мијатовић, Белица, стр. 96; Десимир М. Милосављевић, Јовац и Дворица села Великог Поморавља, Библиотека «Хронике села” 112, Београд 1999. (у даљем тексту: Милосављевић), стр. 111, 349.
[3] Милосављевић, стр. 349.
[4] Мијатовић, Белица, стр. 164.
[5] Мијатовић, Белица, стр. 136 – 137.
[6] Мијатовић, Белица, стр. 145.
[7] Станоје М. Мијатовић, Темнић, С.К.А, Српски етнографски зборник 6, Насеља српских земаља 3, Београд 1905. (у даљем тексту: Мијатовић, Темнић), стр. 305.
[8] Мијатовић, Темнић, стр. 305; Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, пето издање, Сарајево 1985, стр. 160.
[9] Мијатовић, Темнић, стр. 326.
[10] Бушетић, стр. 492.
[11] Александар Бачко, Малешевци – род који слави св. Игњатија, Зборник за српску етнографију и историју, књ. 1, Удружење грађана „Српски деспот“, Београд 2007, стр. 1 – 224.